Categories
Događaji

Rezime održanog I javnog razgovora i zaključci I faze istraživanja

“Kolaps ili komunikacija: urbanizam suprotstavljenih interesa” održan je kao prvi u seriji razgovora o stanju i problemima sistema planiranja u Srbiji, usmeren pre svega ka uspostavljanju javne arene za otvoreni dijalog u kojem učestvuju sve zainteresovane strane. Raznolikost vrednosnih i interesnih pozicija iz kojih one nastupaju, a koje stoje u pozadini postojećih konflikata u odnosu na pravce i rešenja u razvoju grada, zahteva razvoj nove kulture komunikacije i ambijenta za dijalog. Osnovni preduslovi za ostvarivanje otvorenih i konstruktivnih razgovora počivaju na nekoliko principa:

  • Informisanost o predmetu razgovora
  • Znanja potrebna za razumevanje problema
  • Ravnopravnost u mogućnostima za iskazivanje stavova
  • Uvažavanje drugačijeg mišljenja.

Uspostavljanje javne arene u kojoj se navedeni principi uvažavaju, svakako predstavlja dugoročan ali neizbežan proces, ukoliko je krajnji cilj urbani razvoj u interesu svih.

Nakon prvog otvorenog razgovora u kojem su učestvovali pozvani predstavnici javnog i civilnog sektora, izdvaja se nekoliko aspekata koji otvaraju teme odnosno pitanja za dalju diskusiju i ujedno predstavljaju smernice za promišljanje o mogućnostima unapređenja sistema planiranja u Srbiji:

Nadležnosti i odgovornosti

  • Osnaživanje institucija urbanog razvoja na svim nivoima
  • Pozicioniranje stručnjaka/urbanista u okviru različitih sektora uključenih u urbani razvoj
  • Jačanje institucija urbanog razvoja na lokalnom nivou

Procedure

  • Uspostavljanje intenzivnije saradnje između različitih institucija urbanog razvoja
  • Transparentnost i razumljivost informacija za sve učesnike u urbanom razvoju
  • Osnaživanje građana za učešće u pitanjima urbanog razvoja

Metode

  • Kolaboracija zainteresovanih strana u procesima odlučivanja o urbanom razvoju
  • Povezivanje urbanog razvoja sa društvenim vrednostima
  • Strateško promišljanje kao osnov za odlučivanje o urbanom razvoju
  • Anticipacija konflikata u planskim rešenjima
  • Razmatranje finansijske utemeljenosti planskih rešenja

Instrumenti

  • Vrednosni okvir kao polazni dokument za kreiranje planskih rešenja
  • Prioritetni ciljevi kao rezultat društvenog konsenzusa
  • Planovi sprovođenja kao neposredni ishod strateških dokumenata

U okviru ovog projekta analizirano je pet studija slučaja, primera procesa planiranja i izgradnje u Beogradu koje je šira i stručna javnost smatrala diskutabilnim po različitim osnovama i zbog kojih su pokretani i još uvek su aktuelni protesti građana različitih modaliteta i inteziteta. Zainteresovani akteri različitih motivacija, priroda interesa, nivoa zainteresovanosti, ali i kompetencija i nivoa moći kojima mogu da utiču na proces, plasirali su u medijima svoje perspektive i verzije slučaja. Različite interpretacije rešenja, mnoštvo dokumenata, argumenata i stavova za i protiv, od strane aktera ne samo iz različitih, već i u okviru istog sektora, ukazale su na potrebu za njihovim dubljim ispitivanjem, baziranim na prethodno prikupljenim, hronološki uređenim i pouzdanim informacijama.

Naš, dodatno tranzicijom poljuljani i nestabilni institucionalni sistem nije uspeo da se izbori sa kompleksnom prirodom ovih problema. Bez konsenzusa u okviru institucija, a zapravo na nivou društva u celini, o elementarnim vrednostima i strateškim razvojnim opredeljenjima, sistem je demonstrirao nemoć. Usled odsustva medijacije, konflikti su eskalirali.

Svaki od istraživanih slučaja osvetljava bar po jednu specifičnu temu od značaja za upravljanje razvojem (Beo)grada, ali su slučajevi potvrdili i neke istovetne slabosti sistema:

Studije slučaja „Parka prijateljstva – Ušće i “Makiša” ilustruju procese planiranja i izgradnje međusobno različitih, ali veoma značajnih prostornih celina koji se nalaze pod posebnim režimima zaštite. U prvom slučaju, radi se o jednoj od najznačajnijih javnih zelenih površina Beograda koja uživa prethodnu zaštitu kao deo Priobalne zone Novog Beograda. U drugom slučaju, radi se o području pod posebnim režimima zaštite vodoizvorišta, kao jedno od najznačajnijih elementa sistema vodosnabdevanja Beograda. Njihov značaj je iziskivao da procesi njihovog planiranja i izgradnje budu pažljivo dizajnirani – naglaseno transparentni, inkluzivni i otvoreni, kao i da će rešenja biti u skladu sa najnovijim saznanjima u vezi sa klimatskim promenama, zaštitom životne sredine, prirode isl. Međutim, upravo suprotno, slučaj “Parka prijateljstva – Ušće” ilustruje kašnjenje planskih procedura za procesima izgradnje, čime planovi čak i centralnih i najznačajnijih i zaštićenih gradskih zona postaju sredstvo legalizacije i pro forma dokumenti, a slučaj “Makiš” ilustruje koliziju dva suprotsvaljena razvojna opredeljenja – sužavanje uže zone sanitarne zaštite i intezivnu urbanizaciju tog područja, nasuprot inteziviranju oslanjanja na ovo vodizvorište i porast ulaganja u postrojenja za preradu vode.

Studije slučaja “Parka prijateljstva” i “Vinče” ilustruju uvođenje novih, neformalnih instrumenata formulisanim u netransparentnim i paralelno sa planerskim procedurama, te time i van dometa i uticaja javnosti. U prvom slučaju, radi se o procesu zasnivanja formalnog planskog rešenja na strategiji razvoja prostora parka na Ušću „People’s Park”, koju je izradio arhitektonski biro GEHL iz Kopenhagena. Nejasne su i netransparentne procedure izbora projektanta, ali što je još značajnije, sadržaj, autori i način formulisanja programa na osnovu kog je projektantski tim izrdaio rešenje. U drugom slučaju, izbor tehnološkog rešenja tretmana i odlaganja komunalnog otpada je, u procesu uspostavljanja javno-privatnog partnerstva, prepušten potencijalnim privatnim partnerima, uprkos postojanju zvaničnih strateških dokumenata i važećih urbanističkih planova koji su propisivali primenu drugih, čistijih tehnologija. Time je privatni partner, koji je u paralelnoj i regularnoj proceduri, dobio status povlašćenog proizvođača energije, dobio dodatno povoljniju poziciju na račun javnog zdravlja, stanja životne sredine i zaštite prirode.

Studije slučaja “Voždove kapije” i “Stepa Stepanović” predstavljaju ilustraciju posledica nedoslednosti i uvođenja promena u toku realizacije stambenih kompleksa, te njihovog uticaja na kvalitet života i vrednost nekretnina postojećih korisnika prostora. Obe studije pozivaju na preispitivanje tumačenja stečenih i ugovorih prava vlasnika izgrađenih stanova, jer je postojeće tumačenje njihove pravne (ne)sigurnosti proizvelo različite vidove sukoba suprotstavljenih strana, od protesta i primene fizičke sile, do onih sa sudskim epilogom. Pored toga, studija “Voždove kapije” je ilustracija stambene izgradnje kao efektivnog mehanizma reprodukcije i ekspanzije kapitala, kroz uvođenje koncepta kondominijuma, kao zatvorenog modela korišćenja, vlasništva, upravljanja i održavanja stambenih kompleksa. Sa druge strane, izgradnja naselja “Stepa Stepanović” , najavljena kao rehabilitacija uloge javnog sektora i upotrebe javnih sredstava u izgradnji velikih stambenih kompleksa, sa ciljem unapređenja pristupačnosti stanovanja, pokazala se otvorenom za naknadnu komercijalizaciju prostora bez osvrta na zajednički interes stanovnika naselja.

Sve studije slučaja ukazuju na probleme ubrzane i međusobno neusklađene promene različitih zakona i njihovih podzakonskih akata, ali i gradskih propisa i planskih dokumenata; paralelnog odvijanja više međusobno nezavisnih upravljačkih i planskih procesa; postojanja velikog broja institucija nejasnih ili preklapajućih nadležnosti; porasta netransparentnosti i odsustva mogućnosti  pristupa relevantnim dokumentima od značaja za razumevanje slučaja.

Leave a Reply