Javnost na distanci - demokratija u krizi

Epidemiološki talasi, odnosno razdoblja intenzivnog širenja zaraze među populacijom, nisu značajnije uticali na dinamiku usvajanja planova. Izuzetak je prva faza – proglašeno vanredno stanje u kome su uglavnom sve aktivnosti obustavljene. Ipak, čak i tada, javni uvidi koji su prethodno oglašeni i bili su u trajanju pri proglašenju vanrednog stanja, nisu nakon ukidanja vanrednog stanja ponovljeni, već se vode kao u potpunosti održani i pored obustave svih aktivnosti i totalne zabrane kretanja. Kasnije, kao što se iz tabelarnog prikaza i analize vidi, nije bilo dovoljnog i adekvatnog prilagođavanja situaciji kako bi se omogućila realna participacija, već je zakonom propisana obavezna mogućnost učešća građana u uslovima pandemije sprovođena isključivo kao neizbežna forma.

Način na koji je organizovana i sprovođena, sveo je participaciju na formu koja ne utiče na sadržaj planova koji se rade/usvajaju. Pandemijske okolnosti su dodatno pooštrile utisak da učesnici u procesu izrade i usvajanja planova – urbanisti i institucije koje u tome aktivno sudeluju – participaciji pristupaju kao nametnutoj obavezi koja se najviše odražava na dinamiku usvajanja plana, a irelevantna je za njegov sadržaj.
Participaciju u doba pandemije obeležile su četiri glavne činjenice koje su proistekle iz ovog neredovnog stanja: (1) neizvestan tok i dinamika javnih izlaganja, (2) otežano prisustvo i praćenje zbog mera za suzbijanje zaraze, (3) odsustvo dopunskih i/ili alternativnih načina za informisanje građanstva o sadržini planova u postupku i (4) svođenje participativnih procesa na zakonski minimum.
Opšti zaključak analize jeste da je proces participacije u pandemijskim okolnostima sprovođen formalno i nebrižno. U nekim slučajevima, poput planova za Makiško polje i Avala film na Košutnjaku, aktivnosti, vreme, mesto i način njihovog održavanja dovele su javnost u sumnju da se participaciji ne pristupa otvoreno i s namerom da se zaista čuje stav građana, već se ona primenjuje u okvirima zakonom propisanog minimuma, a defakto se teži minimizovanju njenih obima i efekata.

Odluke koje su uticale na proces participacije, naročito ona Komisije za planove iz decembra, ukazale su na još jednu nepobitnu činjenicu – da je smisao javnih sednica ispunjenje minimuma zakonskih odredbi i normi koje „podrazumevaju javnost u procesu usvajanja planova i pravo zainteresovanih lica da se na javnoj sednici izjasne pred Komisijom za planove”, a ne suštinsko učešće javnosti u procesima planiranja. Iz zaključne, treće tačke ove odluke, jasno je da je doneta da bi se „omogućio nesmetani rad Komisije”, a ne da bi se unapredio dijalog i diskusija o planskim rešenjima u vreme pandemije.

Zanimljivo je, mada nije u fokusu analize, istaći i činjenicu da su ekološke teme kao ključne teme zaštite javnog interesa najviše angažovale javnost, zbog čega u takvim slučajevima treba razmotriti posebne/dodatne vidove participacije. Suprotno od toga, u aktuelnim okolnostima planovi u kojima je predviđeno ozbiljno menjanje ekološke slike grada (Avala film na Košutnjaku i Makiško polje) bili su relativno nedostupni javnosti. Takođe, planski dokumenti od velike važnosti za grad (i državu) prošli su takoreći ispod radara pažnje javnosti. Plan generalne regulacije Beograda i Prostorni plan Republike Srbije gotovo da uopšte nisu bili u fokusu.
Pandemija je pokazala i pojačala sve slabosti postojeće participacije. Na osnovu tih iskustava, u narednom periodu trebalo bi pristupiti ozbiljnom i temeljnom preispitivanju postupka participacije, i u okvirima zakonskih mogućnosti optimizovati učešće građana i učiniti ga realnim ulaznim podatkom za trajne intervencije u urbanom tkivu.

Iscrpnije zaključke analize, vezane za dostupnost traženih informacija i uslove održavanja ranih javnih uvida, javnih uvida i javnih sednica pročitajte u publikaciji.