Javnom prezentacijom od čitavih 7 radnih dana, na samom kraju letnjeg meseca jula, i to u radnim danima od 9 – 15č, predstavljen je urbanistički projekat (UP) za izgradnju metro stanice “Skadarlija”. Sedmodnevna javna prezentacija kaže da se privremeno izmešta pijaca “Bajloni”, a zatim i trajno redefiniše, sa svim pratećim sadržajima.
Urbanističkim projektom predstavljeno je i stanarima Bloka A, Savade i Belvila, na samom kraju decembra prošle godine, da se ipak neće graditi planirani vrtić i škola u naselju, već crkva i stambeno-poslovni kompleks. Izradom ovog urbanističko-tehničkog dokumenta, predstavljeni su i “Ada mall”, brojni stambeno-poslovni objekti i kompleksi širom grada, čak i na mestu prethodno zaštićenih objekata, benzinske pumpe u stambenim zonama, i brojne druge za građane značajne prostorne izmene u Beogradu, a i širom zemlje.
Urbanistički projekat nije plan. To je urbanističko-tehnički dokument, koji dolazi pošto je plan već usvojen i namenjen je njegovoj razradi ili proveri. Ipak, Zakon o planiranju i izgradnji daje sve veća ovlašćenja ovom dokumentu, bez da precizno definiše uslove kada ih je moguće koristiti. Tako pojedini UP ipak mogu da menjaju prethodno usvojeni plan – ali po kraćem postupku i bez procedure učešća javnosti koja je obavezna za urbanističke planove.
Svaki urbanistički plan ima po zakonu određena dva termina javnog uvida – rani javni uvid i javni uvid – u kome građani, šira javnost ili lokalna zajednica, mogu da učestvuju i primedbuju, da iskažu svoje potrebe i zahteve. Zatim sledi javni događaj koji se zove javna sednica, na kojoj svi mogu da prisustvuju, a oni koji su primedbovali mogu i da govore i da direktno komuniciraju sa Komisijom za planove koja odluke i donosi i sa obrađivačima plana. Na kraju, plan usvaja skupština, gde opet prolazi određenu proceduru glasanja. Kod urbanističkog projekta ništa od navedenog nije slučaj.
Urbanistički projekat (UP) ima samo 7 radnih dana javne prezentacije. Ono što se primedbuje tokom izrade urbanističkog projekta Komisija za planove nije u obavezi da razmatra, a ni da da odgovor na predate primedbe – kod urbanističkih projekata se ne odgovora građanima na predate primedbe. Za razliku od planova, UP ne prolazi skupštinsku proceduru formalne rasprave i usvajanja, već ga potvrđuje, interno, samo Komisija za planove.
Ipak, primetno je da poslednjih godina građani sve više reaguju na rešenja predstavljena upravo urbanističkim projektima. Razloga za to je nekoliko.
S obzirom na to da bi urbanistički projekat trebalo da služi proveri ili razradi prethodno usvojenog plana, njegov prilog je arhitektonsko rešenje, odnosno trodimenzionalni prikaz planirane izgradnje i idejno rešenje budućeg objekta. Drugim rečima, često je upravo UP prvi i jedini trenutak kada javnost sagleda u tri dimenzije bezlične numeričke parametre iskazane u planu – kroz prostorno rešenje, prvi put su predstavljene predviđene visine i gabariti planirane gradnje, i u odnosu na okruženje.
Iako UP dolazi nakon plana i nije predviđeno da ga menja – pogotovo što je usvojeni plan već prošao čitavu proceduru provera, stručne kontrole, uvida javnosti, skupštinske rasprave i dr., što nije slučaj s brzopoteznim urbanističkim projektom, Zakon o planiranju i izgradnji uvodi “izuzetne slučajeve” u kojima je to ipak moguće. Ipak, oni nisu precizno definisani. To u praksi dovodi do pojave da urbanistički projekat daje značajne mogućnosti za intervencije u prostoru, a bez precizno definisanih kriterijuma, što za posledicu ima da se instrument urbanističkog projekta, koji zaobilazi standardnu plansku proceduru a omogućava maksimizaciju parametara, primenjuje veoma široko i neselektivno.
Za određene parcele je obavezna izrada urbanističkog projekta, prema načinu sprovođenja urbanističkog plana (PGR, PDR). Za ostale, njegova izrada je moguća – na zahtev investitora.
Iako se Zakon konstantno menja u pravcu da urbanistički projekat ima sve veći značaj, on je s aspekta struke i sa aspekta participacije neprihvatljiv kao urbanistički alat kojim mogu i treba da se rešavaju ozbiljni problemi grada.
Čak i oni građani koji u procesu javne prezentacije UP jesu učestvovali, slanjem mišljenja na sadržaj prezentovanog UP, o ishodu procedure mogu saznati tek nakon objavljivanja njegovog sadržaja u (vrlo nepreglednoj) zbirci potvrđenih urbanističkih projekta na sajtu Grada Beograda (ukoliko je UP potvrđen od strane Komisije za planove). Iako je procedura donošenja urbanističkog projekta svedena na minimum što se tiče učešća javnosti, i kao takva neprimerena, uključivanje javnosti u ovoj poodmakloj fazi planiranja jeste u pojedinim slučajevima ukazalo na nedoslednosti u planiranju grada i dovelo njihovom uspešnom otklanjanju. Poznavanje procedura može voditi samo ka kvalitetnijem učešću javnosti, a time i kolektivnim naporima da se takve manjkave procedure poboljšaju.
Analizu je izradila stručna organizacija Nova planska praksa, baza za urbanistička istraživanja i razvoj planiranja, u okviru projekta “Javnost u javnim politikama”, u kooperaciji sa Heinrich Böll Stiftung – predstavništvo Beograd.